SRPKINJA DOBILA POSAO U DANSKOJ, A NAKON MJESEC OSTALA TRUDNA: Strahovala je kako će u firmi reagovati, A ONDA JE USLIJEDILA NEVJERICA

Poznate su priče i iskustva žena koje su dobile otkaz na poslu nakon što su ostale trudne, a sada se u moru tih priča pojavila i ispovijest ove žene koja se prisjetila kako je to izgledalo kada je iz Srbije tražila posao u Danskoj.
Njenu ispovijest prenosimo u cjelosti:
Uplašila sam se kada sam krenula da tražim posao u državama Evropske unije prvo misleći da nisam dovoljno stručna jer dolazim iz male i siromašne Srbije, a onda i da nemam dovoljno iskustva. Ali, gle čuda, primili su me odmah, jedva dočekali, a na meni je bilo samo da se vratim u zemlju i sredim papire. Taj posao nije nimalo lak i ne traje dva dana. I sa tim problemom u Danskoj su već upoznati, pa mi je direktorka mirnim tonom rekla: “Kad god završite papire, pošljaljite mi mejl i posao je vaš”.




Rasterećena možda prvi put u životu, krenula sam da prevodim diplome, da životarim, čitam o mojoj novoj zemlji, i tako opuštena, ostala sam u drugom stanju. Sreća, radost i ushićenje preplavili su me kad sam shvatila zašto svako jutro ustajem mamurna, sa glavoboljom a da nisam noć prije toga pila.
Onda me je prošla jeza. Još nisam ni počela da radim, a već ću da odem na trudničko, pa na porodiljsko. “Neće me htjeti više”, “Šta će im takav čovjek na kojeg su računali i odmah izgubili”, prolazilo mi je kroz glavu. Nisam mogla tako krupnu stvar da sakrijem i da im se uvalim na mjesec-dva i onda odem na bolovanje. Danima sam bdila nad mejlom koji sam sročila za direktorku, nisam smjela da ga pošaljem.
“Poštovana, znam da ste me zaposlili i dali šansu da pokažem svoje sposobosti i znanje, ali moram da vas obavijestim da sam u međuvremenu ostala u drugom stanju…. bla… bla… bla”, napisala sam u mejlu i poslala.
Strepila sam od odgovora.
Nije mi palo na pamet da nije vrijeme za bebu, bila sam presrećna, svi oko mene su se radovali, već smišljali imena, i za djevojčicu i za dečaka (još sam pomislila da možda ne budu blizanci). Bila sam sigurna da sam ostala bez posla i životne šanse. Jednom u životu se otvaraju sva vrata.
Dok sam tako razmišljala, a to je bilo manje od minut, stigao je odgovor na mejl. Smrzao mi se mozak od straha, ali bukvalno. Prst nikako nije mogao da klikne na dugme i da otvori mejl. Neizvjesnost, u tom mejlu je cijela moja, naša sudbina.




“Poštovana, nas ne zanima vaš privatni život. Interesuje nas da li vi želite da radite ili ne. Naravno, ako želite da budete dio našeg tima, imaćete pravo na sve što trudnice, odnosno porodilje imaju u našoj zemlji. Nadam se da ste i dalje zainteresovani i da ćemo uskoro vidjeti”, odgovorila je moja buduća direktorka.
Na moj odgovor nije čekala duže od dve sekunde. Njih nije zanimalo da li sam ja udata, da li ću da rađam ili ne, da li imam muža ili djevojku, njih je zaninalo samo da li znam posao i da li želim da radim.
Poslije tog našeg razgovora, spakovala sam se, otputovala, radila tri mjeseca, potom rodila divnu djevojčicu, uzela porodiljsko, primala platu za to vrijeme, imala svu moguću njegu i pomoć sistema. I nisam se brinula kada sam se poslije porodiljskog vratila na posao, dijete je odmah primljeno u jaslice. Nije mi baš bilo lako, ali to je sasvim druga priča.

izvor: http://maloprekosutra24.info

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *